Svetski putnik će primetiti da Kjoto sa svojih ne mnogo manje od dva miliona stanovnika ostavlja utisak impozantnog urbanog naselja kakvo se, s obzirom na sačuvane ostatke prošlosti, malo gde može naći.

Kjoto

Pesnici su ga odavno nazvali izložbom večite lepote i biserom Japana, i to s punim pravom. Iz vremena kada je bio sedište dvora, od 8. do 19. veka, u njemu je sačuvano više od 1.500 budističkih i 200 šintoističkih hramova.

Takođe, Kjoto je centar tkačke industrije svile i brokata, kao i jednog starog umetničkog zanata koji proizvodi veoma kvalitetne prelepe predmete od kamena i porcelana, od laka i bronze, a isto tako i krčage, bokale i lutke (od kojih se bar jedna, makar najmanja, mora kupiti).

Ime grada izvedeno je iz prvobitnog prestoničkog naziva Uda s poetskim nadimkom Hajn-Kio, što znači “grad mira”, i danas je stanište spokoja i lepih odnosa među žiteljima, koji svi, bez obzira na stepen obrazovanja, do tančina znaju sve znamenitosti svog grada.

Nemojte propustiti da posetite:

Kinkaku-dži hram, ili Zlatni paviljon, kako ga stranci zovu. Zlatni paviljon je po drugi put sagrađen 1955. godine, tačno u stilu originalne zgrade iz 14. veka, jer je pet godina ranije izgoreo u velikom požaru. Bila je to nenadoknadiva šteta koja je ipak brzo i do sitnica odstranjena.

Kinkaku-dži hram ili Zlatni paviljon

Obavezno obiđite i hram Niši Hongvandži iz 13. veka, koji je po rečima poznavalaca najlepši primer budističke arhitekture uopšte.

Niši Hongvandži

O mnogim drugim ne manje važnim hramovima saznaćete mnogo iz priča kako turističkih vodiča tako i običnog sveta, žitelja ovog grada.

Ipak, poznajući znatiželju stranaca, oni neće propustiti da vam kažu ponešto i o sadašnjem trenutku Japana. Svakako će naglasti da Japan ne teži da se pošto-poto izjednači s nekim drugim, dalekim i naprednim kulturama, da Japanci, više od novina i mode, cene i tradiciju svoje svakodnevice. Recimo, i dan-danas morate, ulazeći im u kuću, da skinete cipele i obujete papuče spremne za goste. A ako se desi da stupite u sobu čiji je pod prekriven posebnim tepisima od trske i slame zvanim tatami, nisu dozvoljene ni papuče, samo bosa ili u čarapu obuvena noga sme da stane na njih. I tako, vekovima.