Kako ćemo deci nadoknaditi vreme koje nisu proveli u školi? Jasno je da je zdravlje prioritet, ali je pitanje da li se olako odlučuje o životima mladih koji već predugo i nepovratno ostaju bez najlepših uspomena đačkog doba. Da li su mere fer ili se zaigralo?

Jedna mama je ispričala kako je neobavezno ćaskanje sa ćerkom maturatkinjom dodatno uznemirilo u situaciji u kojoj nije jednostavno držati “konce u rukama”.

Evo šta je napisala o tom događaju:

- Još malo i gotova srednja škola – rekla sam ćerki onako usput, više za sebe konstatovala kako vreme leti i da mi je dete već na pragu fakulteta.

- Ma, mama, kakva srednja škola, pola trećeg razreda i evo četvrti od početka škole nemam. Svi su se opredelili za onlajn, šestoro nas dolazi na onu nastavu, ocenjivanje da ne pominjem – odgovorila mi je smoreno.

I pogodilo me mnogo, mnogo, jer sam u tom momentu shvatila koliko se toj deci zapravo oduzima, a kraj ne nazire. Shvatila sam da je došao momenat u kom je prevaziđeno pitanje sticanja znanja, jer je mom detetu drastično izmenjeno jedno od najlepših životnih doba.

Srednjoškolski dani i druženja, posebno iz završnih razreda… pa ne treba objašnjavati kakve su to uspomene za ceo život, a onda, zamislite da vam neko to oduzme, zabrani…

U redu, zbog zdravlja ima smisla, ali ipak nisam ubeđena da je sve premereno kako treba.

Zašto su njihovi srednjoškolski dani manje bitni od rada neke kompanije u kojoj svi sede bez maski i distance?

Jasno je da su škole ponele najveći pritisak zbog koronavirusa, ali nije baš najjasnije da li je adekvatna reakcija i na drugim mestima kojima cirkuliše mnogo ljudi.

Veliki je teret na plećima profesora i kad se sve sagleda deluje da se ne shvata dovoljno koliko se našoj deci zapravo oduzima. Da li se razmatra njihov gubitak i postoji li plan B?

Deluje kao da su odluke o merama u školama pitanje trenutka na koji se niko opet ne vraća.

Po strani što su deca po prirodi stvari našla načine da izbegnu da uče, odgovaraju, što su profesori pod pritiskom i pitanje je šta i kako se ocenjuje.

Znanje će ko bude želeo nadoknaditi, ali trenuci iz đačkih klupa su nepovratni.

Da li je cena previsoka i da li je u “korona ludilu” žrtva dece najveća?

(Direktno.)

Polazak u školu predstavlja prekretnicu u životu, rastu i razvoju svakog mališana. Vreme nekada predviđeno za igru, sada dele na vreme za sedenje, učenje, domaće zadatke i boravak u školi, od njih se mnogo očekuje i, pored školske torbe, veliki broj obaveza padne na mala leđa.

Sedenje predstavlja aktivnost koju prvaci sve češće praktikuju i sasvim je logično da pronalaze način da to sebi olakšaju. Sedenje na visokoj ili niskoj stolici, sa jednim laktom na stolu, sa prekrštenim nogama ili brada naslonjena na prekrštene ruke samo su neki od primera kreativnosti mališana. Ovakvi položaji, ako se zauzimaju duži vremenski period i ponavljaju u vidu obrasca, mogu da uzrokuju bolove, loše držanje tela, slabost muskulature i deformitete kičmenog stuba.

Osim što nepovoljno utiču na koncentraciju i pažnju deteta, doprinose razvoju loših životnih navika i ometaju pravilan rast i razvoj. Ukoliko neko iz porodice ima urođene deformitete kičmenog stuba ili druge bolesti kostiju mišića i zglobova potreban je dodatni oprez, korekcija i praćenje navika mališana.

Kako da to sprečite?

Prilagodite im radni prostor, motivišite ih i aktivirajte. Stolica treba da je odgovarajuće visine, oba lakta na stolu i leđa ispravljena. Radni prostor treba da je osvetljen prirodnim svetlom i dopunjen veštačkim, da bude dovoljno zanimljiv ali ipak funkcionalan i stimulativan za učenje. U skladu sa mogućnostima, nabavite im rotacionu stolicu kako bi češće menjali položaj, a s vremena na vreme im stolicu zamenite pilates loptom i sedenje učinite zanimljivijim (ali i malo zahtevnijim).

Školska torba je u proseku teška od 4,5 do 6,5 kilograma i varira u veličini. Ova težina se tokom godina ne menja mnogo, ali ako uporedimo jednog osmaka i jednog đaka prvaka – jasno je kome to teže pada.

Ukoliko Vaše dete ne ide u školu u kojoj imaju ormariće i poseban komplet knjiga za školu, pa je neophodno da svoje knjige i sveske nosi u školskoj torbi, pokušajte da mu olakšate time što ćete je pažljivo odabrati, naučiti ga da izbaci suvišne stvari i spakuje je na odgovarajući način.

Kako odabrati školsku torbu?

Računica je sledeća: masa torbe trebala bi da iznosi najviše 15 odsto telesne mase Vašeg deteta. Ukoliko se previše optereti, kičmeni stub đaka prvaka nekada nije u mogućnosti da se izbori s pritiskom i nema adekvatnu podršku muskulature, a većina dece tog uzrasta već ima loše držanje tela, pa nošenje tereta od par kilograma ne ide u prilog dobre posture.

Pored toga što treba da odaberete školsku torbu koja je odgovarajuće boje ili ima sliku određenog crtanog junaka, bilo bi dobro da:

- ima široke, mekane bretele;
- ne od kože, već od laganog i izdržljivog materijala;
- ima ojačanje na leđima i pojas koji se kopča oko struka;
- bude odgovarajuće veličine, tako da dno ne ide ispod struka, a gornji deo ne ide iznad linije ramena;
- ima više pregrada, kako bi sadržaj bio dobro raspoređen.

Rizik za razvoj deformiteta kičmenog stuba predstavljaju:

- preteška ili loše spakovana školska torba;
- nošenje školske torbe na jednom ramenu;
- nošenje školske torbe u jednoj ruci;
- neadekvatan radni prostor i radna stolica;
- fizička neaktivnost.

Kako pravilno spakovati torbu?

Na poleđini torbe pakovati veće knjige i sveske, a one lakše i manje slagati napred. Školski pribor treba da je od što lakšeg materijala i sve ono što se ne upotrebljava taj dan – ne treba da stoji u torbi. Patike i oprema za fizičko ne treba da stoje u torbi, nego u posebnoj kesi, kao i blok za crtanje i bojice. Ručak i užina takođe mogu da se nose u posebnoj vrećici ili u torbi, ako nemaju preveliku masu.

Ako se Vaš đak prvak žali na bolove u ramenima, glavobolje, trnjenje u rukama, zamor i primećujete da nije koncentrisan, ne prati nastavu ili ne može dugo da obavlja određenu aktivnost, možda biste trebali da obratite pažnju na njegovo držanje, način sedenja, nošenja torbe, kao i na pojavu bilo kakvih deformiteta stopala, kolena, kukova ili kičmenog stuba. Posmatrajte ih, motivišite i potrudite se da se bave nekom fizičkom aktivnošću, kako bi se prevenirala većina poremećaja koji se javljaju u ovom uzrastu.

Vaše je da im omogućite da pravilno rastu i razvijaju se, a najveća vam je obaveza da, zajedno sa njima, uživate u čitavom procesu sazrevanja.

(Autor teksta: MSc Tatjana Salamon)

Do kraja godine trebalo bi da bude donet novi zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom.

“Najznačajnije povećanje planirano je za rađanje prvog deteta jer je ocena da je tada finansijska pomoć najpotrebnija”, izjavila je za “Politiku” potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović.

Ona je rekla da će novim zakonom država povećati roditeljski dodatak za prvo, kao i za svu ostalu decu.

“Planirano je i povećanje za drugo, treće i četvrto dete, koja će se kao i dosad, isplaćivati u 24 mesečne rate”, rekla je Mihajlović.

Prema njenim rečima, značajno je i to što ubuduće isplata naknade više neće zavisiti od mogućnosti i volje poslodavaca jer će se isplaćivati direktno na račun porodilje.

Mihajlović je rekla se predlogom budućeg Građanskog zakonika predviđaju značajne demografske podsticajne mere, kojim će naknadu za treće dete steći majka koja rodi treće dete, a to pravo bi se gasilo punoletstvom deteta, dok će vlada odlučiti da li će to biti simbolična pomoć ili isplata u visini jedne plate.

Prema njenim rečima, predlogom nije planirana retroaktivna isplata.

Mihajlović je istakla da će to pravo imati majke koje su rodile treće dete, bez obzira da li su u braku i da li su deca iz jednog, dva ili više brakova, da li su bračna ili vanbračna, a da se razmatra mogućnost da ovo pravo bude priznato i samohranim očevima.

Kako je kazala, pravo će imati i majke, koje su zaposlene, ali i majke koje nisu u radnom odnosu.

Dora voli njene roditelje i mlađeg brata Luku, samo što svi oni ponekad umeju da budu vrlo naporni i da je strašno iznerviraju.

Ponekad je baš ljuta zbog tatinih opaski, maminih opomena i Luke koji sve vreme želi da se igra sa njom! Zbog toga Dora često sanjari o tome kako bi bilo kad bi samo jedan-jedini dan mogla da krene na put sa Suncem i doživi sve ono što i Sunce u jednom danu.

Jednog dana njen san postaje stvarnost. Dora polazi na divno putovanje i stiče iskustva koja joj pomažu da nauči da ceni stvari koje je do tada često omalovažavala.

Komentari na knjigu:

“Odlično napisana, ova slikovnica auturke u usponu daje jasnu pouku na jednostavan ali deci razumljiv način. Definitvno vredno štivo za vaše najmlađe!”  - Tatypolitan.com

Slikovnicu na srpskom jeziku možete naručiti klikom na ovaj link.

Uživajte!

Američki naučnici tvrde da kod adolescenata postoji uzročno-posledična veza između učenja i konzumiranja brze hrane.

Naučnice Keli M. Partel sa Kolumbus Univerziteta u Ohaju i Elizabet Geršof sa Ostin Univerziteta u Teksasu ustanovile su da deca koja previše konzumiraju brzu hranu manje napreduju u školi i da imaju niže ocene od drugih.

Objavljena početkom decembra u časopisu Clinical Pediatrics, studija pokazuje da deca koja oko desete godine najviše konzumiraju nezdravu hranu, slabije napreduju u čitanju, matematici i naučnim predmetima.

Istraživanje je obuhvatilo 11.740 dece koja su praćena od svoje šeste do 14 godine.
Partel i Geršof su utvrdile da deca koja brzu hranu jednu tri i više puta nedeljno imaju daleko gore rezultate u školi od svojih vršnjaka.

Ishrana bogata šećerom i masti može da utiče na proces učenja i neposredno pamćenje, napominju naučnice i savetuju roditeljima da deci ograniče konzumiranje brze hraze.

“Mi ne kažemo roditeljima da deci nikada ne daju brzu hranu, ali rezultati jasno sugerišu da njen unos mora da bude što je više ograničen”, zaključile su Partel i Gerštof.

(Mondo)

Svi znamo koliko su mame važne za svakoga, ali njihovo prisustvo može čak i da ublaži bol kod bebe, pokazalo je istraživanje.

Istraživanje tima naučnika Medicinskog fakulteta Njujorškog univerziteta po prvi put je pokazalo kratkoročni uticaj koje majčino prisustvo ima na mozak bebe.

Kada bebu nešto boli, “prisustvo majke je važan parametar”, ističe se u studiji koja je predstavljena na godišnjem sastanku Društva za neuronauku, koji je održan ove nedelje u Vašingtonu.

Američki naučnici su sproveli testove na miševima kojima su davali blage električne šokove. Otkrili su da se usred boli aktivira nekoliko stotina gena u delu mozga koji kontroliše emocije. Kada bi, međutim, njihova majka bila u blizini, taj broj bi spao na manje od 100.

Majka, kao moćan simbol bezbednosti i sigurnosti, ne pruža samo moralnu utehu.

“Naša studija je pokazala da majka koja teši bebu koju nešto boli ne izaziva samo mentalnu reakciju. Sam čin tešenja dovodi do promena – bilo dobrih ili loših, na neuronskim mrežama koje su presudne za rani razvoj mozga”, objasnila je vođa istraživanja, neurobiolog Redžina Saliven.

Iako pomalo okrutan prema malim miševima, eksperiment bi mogao da pomogne stručnjacima u iznalaženju novih metoda u borbi protiv bola kod ljudi.

“Budući da su opijati previše opasni za bebe zbog adiktivnih svojstava, istraživači su pred izazovom da pronađu alternative među stimulusima okruženja, poput majčinog prisustva, koji bi mogli da pomognu u ublažavanju bola”, navela je Saliven.

(Mondo)

Sve je više mališana koji detinjstvo provode pored kompjuterskih ekrana, što utiče i na njihov govor. Stručnjaci kažu da 10 odsto dece, kao prvu reč izgovori – “tablet”.

Do nedavno su roditelji sa nestrpljenjem iščekivali da li će prva reč koju dete izgovori biti “mama” ili “tata”, a sada jedan od osmoro roditelja kaže da su njihova deca prvo izgovorili reč “tablet”.

Ukupno 3.614 roditelja učestvovalo je u istraživanju koje je u julu sprovedeno u Velikoj Britaniji, i oko 81 odsto njih reklo je da su njihova deca u nekom trenutku razbili elektronski uređaj, tako što su ga ispustili ili bacili.

Najveći broj roditelja očigledno deci daje tablet kako bi im vožnja u automobilu brže prošla, s obzirom na to da je najveći broj ovih uređaja pokvaren ili polomljen upravo u automobilu.

Na drugom mestu, najveći broj mališana igra se tabletom u dnevnoj sobi ili u kuhinji, dok jedu.

Kada je reč o vremenu koliko dnevno koriste tablet, oko 10 odsto roditelja ovaj uređaj uzima deci nakon najmanje sat vremena, dok se sedam odsto mališana “zabavlja” na tabletu između tri i četiri sata dnevno.

Iako je najviše dece školskog uzrasta koji detinjstvo provode uz tablet, 12 odsto roditelja reklo je da se njihova deca, uzrasta od dve godine, takođe igraju tabletom.

Da li onda iznenađuje činjenica da je 10 odsto mališana, kao prvu reč, umesto “mama” ili “tata” izgovorilo “tablet?”

(Mondo)

Roditelji često ne shvataju ozbiljno zabavljanja svog deteta u tinejdžerskim godinama, iako su ti odnosi veoma bitni za dalji emotivni razvoj mlade osobe.

Izgradnja prvih ljubavnih veza u tinejdžerskim godinama zna da bude veoma dramatična, a roditelji uglavnom sva dešavanja pripisuju hormonalnim oscilacijama i mladalačkoj neozbiljnosti.

Takav pristup nije najmudriji jer osim što će dete osećati da ga ne razumete i ne uzimate njegove ljubavne probleme, koje mu se tada čine najvećim na svetu, za ozbiljno, takođe možete propustiti da mu date dragocen savet u tim trenucima kada se emotivno formira.

Fizička privlačnost, obostrano uživanje, emocionalno upoznavanje, socijalna kompatibilnost, razmatranje osećanja, osećaj prijateljstva u kombinaciji sa romantičnim uzbuđenjem samo su neka od iskustava koja se prvi put upoznaju u tinejdžerskim danima.

Emotivne trzavice su takođe veoma česte u tim godinama – radost zbog pronalaska srodne duše može biti pomućena strahom od gubitka te osobe. Takođe, u tinejdžerima se često bore osećanja posesivnosti i slobode, poverenja i sumnje, iskrenosti i obmane, zadovoljstva i žrtve.

Zbog svega toga, podrška roditelja da se izbore sa svim tim dilemama sa kojima se prvi put susreću je od suštinske važnosti, piše psiholog Karl Pikard za “Psychology Today”.

Podršku ne treba mešati sa preteranim uplitanjem, a tu roditelji najčešće prave grešku.

U tom razdoblju od roditelja se očekuje da mnogo sluša i malo priča. Savete ne treba davati osim ako ih tinejdžer ne zatraži.

Neizostavni deo odrastanja su i prva seksualna iskustva. Naravno da i o seksu treba razgovarati, ali taj razgovor bi samo trebalo da bude nastavak prethodnog odnosa poverenja između roditelja i deteta koji se godinama gradio, a ne “grom iz vedra neba”.

Najveći oslonac roditelj treba biti tinejdžeru kada se ta fatalna prva ljubav završi. Tada je neophodno pružiti mu podršku i sigurno rame za plakanje.

(Mondo)

Svaka treća žena pati od simptoma depresije tokom trudnoće ili tokom prve četiri godine života deteta, pokazalo je australijsko istraživanje. Mnoge mame ne prepoznaju simptome depresije.

Rezultati ove studije dovode u pitanje verovanje da se ti simptomi javljaju u vreme ili neposredno posle dolaska bebe na svet.

Oko 1.500 žena koje su prošle kroz šest bolnica u Melburnu opisalo je stručnjacima simptome depresije koji su se pojavljivali sve do četvrte godine života deteta.

Autori istraživanja su utvrdili da je skoro svaka treća prvorotka opisala simptome depresije najmanje jednom, u periodu od rane trudnoće do četvrte godine života deteta. Učestalost simptoma bila je najveća četiri godine posle porođaja.

Pojava tih simptoma nije značila i da je kod svake majke utvrđena dijagnoza depresije.

Shodno tome, stručnjaci kažu da su većem riziku od depresije izložene mlade majke i žene koje žive u siromašnijim uslovima ili uz nasilnog partnera.

Ipak, mnoge mame simptome depresije ne prepoznaju na vreme. “One veruju da je njihova izražena osetljivost, nedostatak uživanja u roditeljstvu ili prekomerna briga za zdravlje deteta, nešto kroz šta prolaze sve porodilje pa o tome ne govore sa svojim lekarima”, upozoravaju stručnjaci.

(Mondo)

Važno je da roditelji na vreme uvide da dete poseduje natprosečnu inteligenciju, kako bi mu pomogli da izbegne haotičan put kojim često prolaze neotkriveni genijalci.

Naučnici smatraju da se natprosečna inteligencija na vreme otkrije kod samo tri do pet odsto nadarene dece, iako već u tri godine pokazuju nedvosmislene znake koje bi roditelji trebalo da prepoznaju.

Naime, veoma je važno da roditelji na vreme uvide da njihovo dete poseduje natprosečnu inteligenciju, kako bi mu pomogli da izbegne trnovit i haotičan životni put kojim često prolaze neotkriveni genijalci. Jer, zaista nije lako kada osećate da ste drugačiji od svojih vršnjaka, a ne znate zašto.

Stoga ako primetite da vaš osmogodišnjak rezonuje kao da ima deset i više godina, da kao od šale rešava matematičke probleme namenjene daleko starijoj deci, svi su izgledi da je mali “vunderkind”. Takvo dete veoma rano i lako nauči da govori i rečnik mu je neobično bogat.

Kada krene u školu, uglavnom se na časovima dosađuje, pravi pometnju ili se povlači u sebe, jer brzo shvata sve što učiteljica predaje. To, nažalost, ne znači da će ono uspešno završiti školovanje, piše “Život”.

Mali genijalac retko pokazuje zainteresovanost za ono što voli većina njegovih vršnjaka, radije se druži sa starijima, neobično je pronicljiv i oštrouman za svoj uzrast, rado iznosi mišljenje o osobama iz svog okruženja, ali teško sklapa prijateljstva i veoma ga pogađa svaka nepravda.

Nadareno dete često postavlja isuviše ozbiljna i zbunjujuća pitanja o životu. Ukoliko ste kod svog mališana primetili ove osobine, obavezno se posavetujte sa dečjim psihologom.

Ako psihološko testiranje otkrije da njegov IQ premašuje 125, u poređenju sa 100 koliko u proseku iznosi kod njegovih vršnjaka, više nema nikakve sumnje i roditelji bi trebalo da mu, u saradnji sa stručnjacima, pomognu da lakše podnese svoju različitost.

(Večernje novosti)