Prekidam vezu, i pokušavam da ukradem još koji minut sna. Krenuo je da me hvata san, ali u tom trenutku mobilni telefon je opet počeo da zvoni. Javljam se-Molim? ” Dobar dan! Dragica mi treba.” E ovde sam već počela blago da histerišem…ono…opušteno. Odgovaram-Gospođo, pogrešili ste. “Izvinte”, odgovori dotična. Kraj razgovora. Želela sam da opet malo odspavam. Mislite da sam uspela? A ne.

U jednom momentu u sobu je ušla moja mama, sa pričom kako bi bilo lepo da konačno malo pospremim svoje ormare, da sve što ne nosim poklonim Crvenom krstu, da imam 200 pari cipela, a pitanje je ako i polovinu od njih nosim, i tako redom. Zaključili smo da su cipele moj fetiš, obažavam taj slatki ženski greh, i rekla sam joj, da cipele nikako ne dira. Potpetice nikako!

Zatim sam dobila sms tipa- Koleginice kada mi ono beše imamo kolokvijum, bla bla bla…Da bi kulminacija dostigla svoj vrhunac kada me je dečko upitao: ” Draga, kako napreduje tvoja dijeta?”  Heeeello! Is there a free place on some desert island!? Da, upravo tako! Želela sam da nestanem, i da se nađem na nekom pustom ostrvu! Toliko informacija, konstatacija, pitanja, i odgovora moj mozak, u “ranu” zoru nije mogao da podnese.

Ali, preživela sam. Pravi sam heroj. Svoje zadatke odgovorne ćerke, brižne drugarice, i voljene devojke sam uspešno obavila. Moj dečko bi rekao: “Dobra organizacija čini čuda”. U većini slučajeva se slažem sa njim. A što se tiče darivanja odeće, ne brini mama, izvršiću i taj zadatak.

Vaša Taty